сједи једна љупка Зора,
па крајичком ока гледа
како лопту шута Чеда.
Тај враголан кад год стигне
плавим оком њој намигне,
зато Зора и не хаје
што час школски траје, траје.
Ал’ та игра слатка мила
учи већ је досадила,
па кажњена бјеше Зора
премјештајем од прозора.
Нема коментара:
Постави коментар