недеља, 15. јануар 2017.

МУКЕ ЈЕДНЕ ТОРБЕ


Кад је звона звонки глас
одзвонио задњи час,
напоље је истог трена
истрчала журно Лена.

Игралишту мисли јуре,
за мислима ноге журе,
само торба на леђима
не слаже се нешто с њима.

Узбуна је у њој права,
читанку већ боли глава,
нотна свеска, није шала,
у несвијест, ено, пала.

Свеске редом муку муче,
лењир по средини пуче,
лекција о сунцокрету
за страну се држи пету.

Ни перници није лако,
блок се држи како-тако,
заврши се све сударом
радне свеске са шестаром.

Сва се ова трка збила
јер се Лена заљубила,
па само је хтјела Марка
да погледа из прикрајка.

И торба се љути мање
– баш је љубав чудно стање!
Гледај како Лена блиста –
биће сутра прича иста!

уторак, 13. децембар 2016.

ИЗГУБЉЕНЕ ТАЧКЕ


Траже се двије тачке!

Али не тачке било које,
не оне што у књигама стоје,
ни оне што пјегави носић красе,
већ посебне тачке – да одмах зна се!

Траже се двије тачке!

Не зна се да л' су у ријеку пале,
те двије тачке – црне и мале,
или су можда, незнаним правцем
одлепршале за неким врапцем!

Траже се двије тачке!

Јер једна бубамара није пазила
ни куд је летјела ни куд је газила,
тек кад је хтјела да мало дријема
видјела је – тачкица нема!

Траже се двије тачке!

Неутјешно она од јутра плаче,
плакаће с мраком још и јаче,
зато завирите у ћошак сваки,
кажите мами, тати и баки…

Траже се двије тачке!

Ко год их нађе – ево адресе,
нек шаље поштом ил' сам донесе:
Ливада трећа, маслачак цвијет,
поштански број тридесет пет!


недеља, 11. децембар 2016.

ОТЈЕРАЈМО СТРАХ


Када се смрачи и све умири –
испод кревета нешто провири….

Јесте, мрак је, и све сад спава,
ал' тебе ипак спопада страва…

Кроз прозор падају неки зраци,
од њих уз леђа пењу се жмарци...

А са ормана, тог собног дива,
жмиркају чудно два окца сива...

Ех, да је само храбрости смоћи,
па у два скока до лампе доћи!

Ова господа која ме плаши
видјела би како се праши!

                 - - -

(Слушај ме сада, тајна се крије,
ништа ту страшно, запамти није!

То што ти испод крвета вири
твоје су папе – зато се смири!

Што да се плашиш тих чудних зрака?
То мјесец вирка иза облака!

А са ормана оно што жмирка
Очи су твога мачка – немирка.

Сад кад знаш тајну, за страх не мари
спавај, чекају важније ствари.)

Интервју


Коментари

Пишите ми

Име

Имејл адреса *

Порука *

 
 
Copyright © 2015 Поезија за дјецу | Јелена Глишић. Сва права задржана.