из високе траве:
– Ко се мрдну? Шта то шушну?
Остадох без главе!
Насмија се на то вјетар:
– Стани – ја сам, зеко,
нити лисац, нити ловац
тебе није чек’о.
Тад љутито викну зека:
– Вјетре, с којим правом?
Хоћеш да ми срце стане
обузето стравом!?
– Опрости ми, драги зеко,
плашити те нисам хтио,
а не би ти нашкодило
љубазнији кад би био.
А ја нисам крив ни за то
што ти храброст фали,
рече зеки мудри вјетар
па даље настави.
Нема коментара:
Постави коментар