КАД СЕ МЈЕСЕЦ УМОРИ

 На врх неба мјесец стаде,
поспан зијева сред параде,

пô је ноћи вриједан био,
ал' се јадан уморио -
сад би и он мало снио.

На облачак меки леже,
намјести се и протеже,
ал' звијезда га штипа, дрма,
не см'јеш стати ни заспати
већ сијати као срма.

Он се трже поспан, љут,
па настави даље пут,
мало сребрен – мало жут,
да освијетли уске стазе
којим звијезде ноћу газе.

ТРАЧ

Кад је чула лија
један страшан трач,

због њега је одмах
бризнула у плач.

Све сеоске коке
у град се сад селе,
због лукаве лије –
тако звијери веле.

Та прича  је лији
и мучна и тешка,
па се она нада –
то је нека грешка.

Због трача што, ево,
већ данима траје,
лисица се хитро
у провјеру даје.

У село кад стиже
вирну преко плота,
и угледа пијетла
с кокама се мота.

Од радости заигра
тад срце у лије,
што селидба кока
десила се није.

МАСЛАЧЦИ

Испод плавих облачака

главице су маслачака,

оком златним затрептале,

према сунцу погледале.

Гледа сунце у маслачке,

у те мале жуте тачке,

па шапуће облацима: 

- Колк'о доље сунца има!

Насмијано, кроз облаке,

пусти јаче своје зраке - 

нек се грију сунца мала

на ливади процвјетала.

А маслачци, у том рају,

и миришу и цвјетају,

уз зуј пчела, лет лептира,

цврчка што им музицира.