КАД СЕ МЈЕСЕЦ УМОРИ

 На врх неба мјесец стаде,
поспан зијева сред параде,

пô је ноћи вриједан био,
ал' се јадан уморио -
сад би и он мало снио.

На облачак меки леже,
намјести се и протеже,
ал' звијезда га штипа, дрма,
не см'јеш стати ни заспати
већ сијати као срма.

Он се трже поспан, љут,
па настави даље пут,
мало сребрен – мало жут,
да освијетли уске стазе
којим звијезде ноћу газе.